FOREVER
Kao ulicne svetiljke bljesnula je tuga i bol duboka prekrila je dusu. Biti blizu, a tako daleko? Osecati dodir, a bezati svagda. Leteti visoko, a biti na tlu isprazne svakodnevice. Koliko dugo ziveti u rascepu dvostrukih osecanja? Dva lika na nebu istine. I iznova vrtlog. Slamanje srca u izobilju suocenja sa realnim bitkom. Mramornno lice na stazi tragaca, obavijeno nadom u boljitak vecni. Lutanja bezbroj, a istina jedna. Nada je tu, a kraja nema. Kao neumorni let ptica prolaze misli. Duboke i bolne. Da li ce fizicka konacnost dati pravi odgovor? Ili ce i dalje duh nemirni, sa slutnjom, lebdeti i tragati za onim sto se resenjem zove? Progutajmo kamen zivota i sednimo tu kraj reke. Uhvatimo krajickom oka zrak sunca. Udahnimo duboko svezinu vazduha, procistimo misli i pustimo srce neka kuca u ritmu vecite ljubavi.
Licidernsko srce na kanapu zablude visi beznadezno pozivajuci nemir kroz prizmu ogledala. Ukrasne secerleme zaokruzuju pricu bezumne pozude. Roze-plava apstrakcija je dobro umetnuta aplikacija za osecanja bez pokrica, koja razotkrivaju ironiju vecnosti. Miris andjela na usnama djavola odzvanja samiloscu. Unosne tackice za lepe mackice radjaju perlice plasticne rogobatno nizuci cari niskih strasti i sve prizemene slasti pokazujuci svetu da ljubav cveta i kad ima i kad nema leta. A karte za sve letove su davno prodate. A mnogi to ne znaju i na mamac se isti iznova hvataju zeleci da riba velika zagrize i proguta varalicu sto nizvodno pluta, a koja je njena marsuta? Mozda voda, a mozda i vazduh? Vrag bi ga znao, sta se u glavama raznim desava i sta srca u sebi nose? Mozda srecu, a mozda i bol ili osvetu krutu, koja kao plamen lize zeleci da nestane kao oblizana paucina na zidovima vihora koji prelazeci preko zaledjenih vrhova doticu kosmos razuzdanosti. Eeeeeee…cemu zivot? Kada lazno sve je, a licidersko srce na dva dela razbijeno lezi.