Kojim putem...?

         U moru besmislenih misli upleten komad nepodnosljivog tereta. Rana duboka i neizleciva. Sivilo oprecnih situacija razjeda dusu. I ponovna trenaza, dokle?... Mirisi predjasnih ushicenja sire se i vracaju u vreme, neko... neponovljivo, nepovratno. Jesen je, siri se miris pecenih paprika i novih jos neiscitanih knjiga, ubrzani koraci i zvono za ulazak i polazak u nova osvajanja... A u dnu dvorista radost, graja, novi dodiri i pogledi... I sve to i nekad i sada, telo je umorno, a dusa mlada, zeljna avanture i izazova, kako stati na put nemani koja sprecava zivot...?

        U pogledu praznom ogleda se zivot, proteklo vreme predjasnjih muka, i suza kane na sto neostvarenih zelja i poraste potreba za novom atrakcijom. I bi sve ono sto se novinom naziva i ucini radost svima nama. Zasija sreca u oku i ponovna nada rastera agoniju nepostojeceg, sramnog, obesrabrujuceg.                                    U oblacima prozracnim

                                                                       zraci sunca.

      Samoca nekada i ne prija, ali prosto je neizbezna da bi se sredile misli upletene u najdube i najmracnije tacke nas samih. I onda baba-roge, slepi misevi, blesa i cudesa i mnogo toga  strasnog, ruznog, necega sto zivot moze da  ugrozi, a snaga je potrebna da se borba izvojeva i bitka dobije. A kada misli predju u realnost tek tada nastaje ono, ono najteze i najgore, ufff samo da prodje sto pre i da bude sve ok. A onda lagano, na vrhovima prstiju, ples u ritmu zivota bezbriznog,relaksirujuceg, pitkog kao casa dobrog vina na popodnevnom suncu uz sum prolecnjeg lisca i zubor sanjive reke. Ajmo malena lagano, samo lagano sa dubokom verom i jakom nadom. Zivot treba tek ziveti i radovati mu se!

                              U praskozorju krik pleplasene duse

                              Na stolu buket jorgovana

                          U jutro stara vodenica sanjari,

                           sunce obasjava  potok.

              Zivela je u svom svetu satkanom od snova, figura od plastelina i hartije, kosmicke svetlosti, neunistive energije... Zica po kojoj je hodala bila je tanka i cesto pretila padom u prazno. Ali, umetnost je umetnost, rizik je rizik, a zivot je i onako samo prah. Nije se osvrtala na price unaokolo. Zelela je sebe onakvu kakva jeste,a ne onakvu kakvom drugi zele da je vide. Njena masta je vodila u druge svetove; neobicne, izvrnute, lepe, njoj drage. Uvek su putovanja bila drugacija, nikada ponovljena... Svetlost, boje, mirisi...bii su razliciti u razlicitim prostorima, galaksijama. Jednom je srela njega, Istinskog. Bili su iz isog sveta. Imali su iste snove, a pri tome su mogli i da se dodiruju, stvarno, nezno, a ipak vanzemaljski.  KOSMOS JE ZAUVEK BIO NJIHOV!

                            U jutro novi list vragolasto se promalja

                             kroz otvoren prozor.

          Kao zlatna strast u mimohodu ludom prolazi vecnost... i krv uzavrela prozima dusu. A niko ne zna da tu je nit koja povezuje bezbroj nedodirnutih snova. Tisina u noci ludoj, obuzeta zovom nedospelih misli, dolazi odnekud gde tacka sabijena u celinu odzvanja mir. Zubor ludosti u naletu bezrazumlja poziva na ponovnu igru. Put bez kraja u zamucenoj svesti odzvanja u usima leprsavih vibracija. A ruka klizi i prsti mili ko snovi neodsanjani prolaze pored i daju srcu da ponovo lupa u ritmu neodsvirane pesme, pesme ponovnog radjanja iznudjenih emocija. Muci me uzdah, a i zasto ne bi? Limun je sazreo u casi bola i sada je sladak k o pesma ptica na rascvetaloj krosnji jorgovana. Voleti vecito u snovima devojackim, ljubiti nezno sa ukusom badema, dodirivati vrhovima prstiju sazvezdja nedokuciva, a biti sam i vecito mlad sa dusom andjela. 

         Dohvati dusu, ubrizgaj strast ludu, neobuzdanu, dozvoli mislima da budu tu i negde, budi Slobodan i pevaj, neprestano pevaj odu radosti i ljubavi.                     

Svim blogovcima srecan praznik,

          HRISTOS SE RODI!

      Svim blogovcima srecna Nova... zaboravite sve lose trenutke iz prosle godine i zakoracajte u ovu, Novu, rasirenih ociju, otvorenog srca i ciste duse!

          U granicama nesmotrenog desila se tuga, prekrivena velom vanscenskog bitisanja. Iluzionisticka parada na traci nepokretnosti, vanidejno projektovanje unutrasnjeg stanja duha, prolazi mimo telesnog, neproduktivnog obelezja svevazeceg. I sve ukupno odaje utisak trivijalne grozote, koja neminovno dovodi do stanja tuge i depresije. A izlaz je verovatno jednostavan, ali  za one koji stvarnost umeju da iznesu na takav nacin, medjutim za one koji zivot komplikuju razmisljanjem, analiziranjem i tome sl.- tesko. I sveukupnost iskustvenog, informativnog, promisljenog udvostrucuje tezinu resenja i produbljuje stanje uznemirenog duha. Produbljenje agonije dovodi do nezahvalnog stanja tela i mozda bolesti. Zato OPREZ, ako ne mozete sami pronaci resenje, potrazite pomoc... i zastitite se!

          U jesenje podne

          opali list

          niz reku luta.

          U tihoj noci

          na padini

          usnuli mesec sanja.

          U rano jutro

          kapi rose

          sunce obasjava kamen.

          Dolazak nepredvidjenog u tami nespokoja prolazi mimo, jer nemoguce je svariti ga odmah i imati tu kolicinu snage da ga svarenog izbacis iz sebe kao da nikada nije postojalo. Velika misija, mnogo truda i strpljenja, ali na zalost bez potvrde da ce biti zasigurno pozitivno. Samo napred letaci, vi koji prostranstva nova hocete ispitati i pokazati sebi samima da mozete, jer to iskreno zelite. (uteha samom sebi, a gde su prijatelji, gde je zivot, ljudi koji zasluzuju da to ime nose?) Sve je nestalo preko noci, kao da je bila carolija, a trajala je nije da nije i to nekoliko decenija. E, uzalud se sada pitas< cemu sve to?> Pa imalo je smisla dok je bitisalo, a i kada je prestalo kada bolje razmislim. Logican sled ima- nema. Nije to neka specijalna filosofija, obicna, ali istinita mudrost. Sve funkcionise po principu ima- nema. Imas prijatelja, pa ga u nekom trenutku izgubis. Imas novac, pa ga potrosis. Imas momka (devojku) pa ga (je) vise nemas, imas naocare pa ih slomis, imas kisobran pa ga izgubis... ... ... ... ... ... ... itd. duga lista, ali istinita. Ima- nema, razmisli?

          Noci duga ukljuci svoje skrivene senzore

          i pokazi neupucenima koju poziciju treba da odaberu.

          I koji korak treba da naprave da bi doziveli

          da bi doziveli katarzicno stanje, jer ce im ono

          smanjiti bol koju osecaju, a ne znaju..

          Da nesto im nedostaje, 

          da ih nesto muci i uznemirava.

          E, pa noci duga ukljuci svoje skrivene senzore... i pokusaj da pokazes ono pravo

          ... mozda ce neko od njih shvatiti svrhu svog bitisanja

          biti-sanja, biti ili sanja, tu ili negde, sada ili posle?

          Pokusaj...-... mozda? (Dalje)

   Miris leta, ali ne vise onakav kakav pamtimo iz nekih predjasnjih vremena. Drugaciji je, nekako vazduh je prepun necega od cega ne moze da se dise. I sve te nesto u grlu steze, da li pomisao na predjasnja vremena ili licni dozivljaj objektivne stvarnosti, pri tom nema se osecaj uzvisenog, lebdeceg, kosmickog. I emocije su drugacije, jedino mesec na trenutke ima isti sjaj, a i neka zvezda padalica nekako zasvetli, bar delimicno slicno kao nekad...? Tuzno je, a i bolno da je sve tako, ali sta ces, ne moze se drugacije, nego koracaj podignute glave sa knedlom u grlu, pa neka te steze, pretrpeces i to kao i mnogo sto sta u zivotu. A kada dodjes do ostvarenja svog sna, do livade prepune onoga sto se tvojim zeljama nazivalo, bice zurke i to dobre, bez stajanja i prestajanja, pa sta ces to je ono sto zivot zaokruzi i da mu jednu novu, drugaciju dimenziju...

                                 Izgubljeno ostrvo nade

                                 pluta kroz noc

         Mirisom neostvarenih snova

         prekriven uzdah odlazi u noc.

         A misli tuzne roje se oko ulicnih svetiljki. I nema kraja postojanju ljudske tuge. Koliko suza treba proliti da bi se lice napokon pretvorilo u sirok osmeh? Koliko nade, koliko molitve, koliko strpljenje i vere? A svetlost ceka? negde... Samo gde i kada? 

          Niz reku neobuzdanih misli

          uveli list pognuo glavu.

          I od kose njegove razuzdane ne moze se dokuciti cilj. A, da li ga uopste ima? Ili je to samo privid nerealnog bitisanja? Dilema? Koliko je vremena potrebno potrebno da se do resenja dodje? I da li je ono pravo i konacno?

          Istina na nebu spoznaje

          ozareno lice prekriva radost.

          I dodje kraj mukama njegovim, a zelja zvana pretvori se u pesmu slavuja otpevanu u lugu ostvarenih iluzija.

          U rano jutro miris nedozrelih misli. Istina boli na dohvat neostvarenih snova. Lebdeti prostranstvima nedokucivim, nepoznatim i ostaviti za sobom trag raskosnih ideja? Ludost je iznova biti tu i radovati se svakodnevici prolaznog zivota. A sta nas tera da borbu izvojevamo i ostanemo u stroju zaustavljenog koraka? Vene kroz koje proticene zelja, zelja zvana radost postojanja. Ne moj se osramotiti i ostati tu na ivici ispraznosti, podigni glavu i kreni tamo gde te zov divljine priziva i oprosti svima onima koji nisu slicni tebi, pa kreni, kreni i ne posustaj, jer kretanje je zivot, lepota, spoznaja... A ono sto ostaje iza, je iza i ne treba se na to vracati, treba ga apstrahovati, po mogucstvu zaboraviti koliko je moguce... Proslost je nesto sto ostaje negde gde je bar mozemo zakljucati, na kratko. Horizont na vidiku, svelost buducih vremena, novi, podareni zivot, radjanje novog, jos uvek ne ispitanog , provokativnog, izazovnog, krenimo put traganja i ostvarimo svoje snove,nove i ne dozvolimo da se mrak iz tunela tako skoro pojavi?

                                       Na nebu lik buducih snova

                                       opcinjenost priziva

                                       radost se budi...

           U noci tihoj bezbroj snova

           neodsanjanih

           ostavljenih u zapecku mukle tisine.

           U dusi ukus gorkog limuna

           nedozrelog

           zaboravljenog na polici vecnosti.

           Kojim putem krenuti kada svuda

           ... odzvanja...

           a putokaza nikuda?