U noci tihoj bezbroj snova
neodsanjanih
ostavljenih u zapecku mukle tisine.
U dusi ukus gorkog limuna
nedozrelog
zaboravljenog na polici vecnosti.
Kojim putem krenuti kada svuda
... odzvanja...
a putokaza nikuda?
Prizvati letnje mirise, o boze kako je to tesko u ovom trenutku nemoci, kada si izbacen iz zivotnog stroja potpuno prepusten sebi i svom bolu. A zelje ima da se zivot krece u normalnom smeru, da se vek vekuje, ljubav izivi, mirisi proteklih godina povrate, a rane zacele-potpuno, da se i oziljci izgube, a i pomisao na prethobne turobne mesece nnestane. Jacinom volje, boreci se stalno sa svojom psihom, pokusavas da prevazidjes stanje postojece i dovedes sebe u koliko je to moguce ravan normalnog bitisanja. A snaga-sta je sa njom? da li je ima i koliko jos?... Mozda dovoljno da se zivot izivi u jednom, za coveka, dostojanstvenom toku.
U jutro cvrkut ptica
secanja naviru,dan priziva proslost.