Kojim putem...?

   Miris leta, ali ne vise onakav kakav pamtimo iz nekih predjasnjih vremena. Drugaciji je, nekako vazduh je prepun necega od cega ne moze da se dise. I sve te nesto u grlu steze, da li pomisao na predjasnja vremena ili licni dozivljaj objektivne stvarnosti, pri tom nema se osecaj uzvisenog, lebdeceg, kosmickog. I emocije su drugacije, jedino mesec na trenutke ima isti sjaj, a i neka zvezda padalica nekako zasvetli, bar delimicno slicno kao nekad...? Tuzno je, a i bolno da je sve tako, ali sta ces, ne moze se drugacije, nego koracaj podignute glave sa knedlom u grlu, pa neka te steze, pretrpeces i to kao i mnogo sto sta u zivotu. A kada dodjes do ostvarenja svog sna, do livade prepune onoga sto se tvojim zeljama nazivalo, bice zurke i to dobre, bez stajanja i prestajanja, pa sta ces to je ono sto zivot zaokruzi i da mu jednu novu, drugaciju dimenziju...

                                 Izgubljeno ostrvo nade

                                 pluta kroz noc

         Mirisom neostvarenih snova

         prekriven uzdah odlazi u noc.

         A misli tuzne roje se oko ulicnih svetiljki. I nema kraja postojanju ljudske tuge. Koliko suza treba proliti da bi se lice napokon pretvorilo u sirok osmeh? Koliko nade, koliko molitve, koliko strpljenje i vere? A svetlost ceka? negde... Samo gde i kada? 

          Niz reku neobuzdanih misli

          uveli list pognuo glavu.

          I od kose njegove razuzdane ne moze se dokuciti cilj. A, da li ga uopste ima? Ili je to samo privid nerealnog bitisanja? Dilema? Koliko je vremena potrebno potrebno da se do resenja dodje? I da li je ono pravo i konacno?

          Istina na nebu spoznaje

          ozareno lice prekriva radost.

          I dodje kraj mukama njegovim, a zelja zvana pretvori se u pesmu slavuja otpevanu u lugu ostvarenih iluzija.

          U rano jutro miris nedozrelih misli. Istina boli na dohvat neostvarenih snova. Lebdeti prostranstvima nedokucivim, nepoznatim i ostaviti za sobom trag raskosnih ideja? Ludost je iznova biti tu i radovati se svakodnevici prolaznog zivota. A sta nas tera da borbu izvojevamo i ostanemo u stroju zaustavljenog koraka? Vene kroz koje proticene zelja, zelja zvana radost postojanja. Ne moj se osramotiti i ostati tu na ivici ispraznosti, podigni glavu i kreni tamo gde te zov divljine priziva i oprosti svima onima koji nisu slicni tebi, pa kreni, kreni i ne posustaj, jer kretanje je zivot, lepota, spoznaja... A ono sto ostaje iza, je iza i ne treba se na to vracati, treba ga apstrahovati, po mogucstvu zaboraviti koliko je moguce... Proslost je nesto sto ostaje negde gde je bar mozemo zakljucati, na kratko. Horizont na vidiku, svelost buducih vremena, novi, podareni zivot, radjanje novog, jos uvek ne ispitanog , provokativnog, izazovnog, krenimo put traganja i ostvarimo svoje snove,nove i ne dozvolimo da se mrak iz tunela tako skoro pojavi?

                                       Na nebu lik buducih snova

                                       opcinjenost priziva

                                       radost se budi...