Kojim putem...?

      Prizvati letnje mirise, o boze kako je to tesko u ovom trenutku nemoci, kada si izbacen iz zivotnog stroja potpuno prepusten sebi i svom bolu. A zelje ima da se zivot krece u normalnom smeru, da se vek vekuje, ljubav izivi, mirisi proteklih godina povrate, a rane zacele-potpuno, da se i oziljci izgube, a i pomisao na prethobne turobne mesece nnestane. Jacinom volje, boreci se stalno sa svojom psihom, pokusavas da prevazidjes stanje postojece i dovedes sebe u koliko je to moguce ravan normalnog bitisanja. A snaga-sta je sa njom? da li je ima i koliko jos?... Mozda dovoljno da se zivot izivi u jednom, za coveka, dostojanstvenom toku.                                     

                                  U jutro cvrkut ptica

                                  secanja naviru,dan priziva proslost.

         U tisini i osami prolaze dani. Dugi i mucni. U paklu je lakse biti i ne imati kud? nego ziveti ovo sto se na izgled zivotom zove. Prohujalo sa vihorom ili prohujao vihor i za sobom ostavio pustos kao kakav tornado. I time se dici, tako mali , a tako rusilacki. Otkud sada to? Da li je snaga u umu ili u fizickom modelu? To niko nikada nece saznati. On to vesto sakriva, menjajuci maske kao kakav glumac u antickom pozoristu. I smeje se publici onako podlo iza scene, doduse ne u lice sto govori o njegovoj prirodi. Pokvareno, zar ne? I sta sada uciniti sa njime kada je tu, prisutan, ne mozes ga izbeci , a i zaobici, a pri tome je stetan, suvisan, bespotreban, stvara probleme, muci i mnogo toga - ruznog. Kada bi postojao neki carobni stapic, kao u bajkama, i paf  #4##***#4#$$# nestao je, ha!? Ali to je samo u bajkama ovo, naizgled "paf" bi bila cista iluzija, zavarvanje svesti, pokusaj bekstva iz ovog postojeceg, pa sta onda? Neka ga, neka cuti, mozda nekada, ako ga lepo zamolim da ode stvarno ODE. To bi bilo predivno. ZIVELI!!!

      Da li je fora u lozi ili ulozi vrag bi ga znao? Samo jedno je jasno da postizu isti efekat. Privid,   trenutnu magiju, iluziju, umisljenost, realnu nerealnost, oprecnost u odnosu ja - stvaran ja, i mnogo toga, dugacak je spisak atributa... Pomoc prijatelja, ako ste voljni dodajte jos pregrst necega sto bi razjasnilo slicnost ova dva pojma.                                                                       

    Kao zla kob nadvilo se nad gradom sivo nebo. Jutarnji krici bude usnule snove. Da li je ovo stvarnost ili produzetak mastarije? Decije igre na popodnevnoj pescanoj plazi? Ili  priziv proteklih vremena? Granica je postavljena. Nema prelaska, zabrana, stop. Samo misao ne mozes ograniciti. Ona ide, luta, trazi svoj put... I ne mozes joj nista. Tu je smiso zivljenja. Cemu ogranicenja? Ko ih je smislio i zasto? Preleti iz u... to je prava stvar. Sloboda u pravom smislu, a ne lazna... slobodan sam, ali ne mogu preci neke od "granica" postavljene od strane nekolicine? Cemu onda postojanje i svrha zivljenja? Da, da psiholozi, sociolozi i razni ...ozi imaju svoja naucna objasnjenja za sve to, ali ljudi zivot je jedan tvoj licni i niko ti ga ne moze oduzeti a i ukalupiti, ti imas prva da ga izivis na sebi svojstven nacin, ili pak da pristanes na postavljene uslove. Izbor je na tebi i samo tvoj!

      "Danas nam je divan dan"... bezbroj razdraganih glasova u krugu toplih emocija. I slavilo se i slavi se. Prvomajski uranak? Zubor reke, miris cvetnih poljana, zujanje insekata, graja dece, smeh razdraganih, vec opijenih, ucesnika ove velike prolecne prvomajske igrarije. A tek miris polupecenog prasenceta ili jagnjenceta na raznju? Njam, njam... sliva se masnoca pomesana sa pivom u zdelicu zvanu zelim da te ponjupam. Karirana cebad. razbacani plastikaneri od popijenih piva, muzika sa losih zvucnika i po koje I JU,JU... I nema mesta ovog dana koje nece biti obelezeno razdraganim praznicnim raspolozenjem. Zato uzivajte i pozelite nesto lepo.

     Noci duga prikazi svoje lice i pokusaj da odagnas misli moje fiksirane na belutak obasjan suncem. Kutija puna haosa oko mene lebdi ne dajuci da snaga volje pobedi. A mnogo taloga u meni je i mraka koji ranu veliku stvara, sve je to strava! Zov, pomoc prijatelja, alo,alo... ima li koga da cuje vapaje duse... ili svi i dalje ovu stvarnost zive, ne osvrcuci se na dragulj zgazen misleci da je jedan od kamencica obicnih koji na svakom koraku mozes sresti i od njega se otresti. Zbluda, otvorena linija, krivudava, prava...                                                                                                                       

                                    U noci dugoj zvizduk vetra

                                    umorne oci tonu u san.

Kao ulicne svetiljke bljesnula je tuga i bol duboka prekrila je dusu. Biti blizu, a tako daleko? Osecati dodir, a bezati svagda. Leteti visoko, a biti na tlu isprazne svakodnevice. Koliko dugo ziveti u rascepu dvostrukih osecanja? Dva lika na nebu istine. I iznova vrtlog. Slamanje srca u izobilju suocenja sa realnim bitkom. Mramornno lice na stazi tragaca, obavijeno nadom u boljitak vecni. Lutanja bezbroj, a istina jedna. Nada je tu, a kraja nema. Kao neumorni let ptica prolaze misli. Duboke i bolne. Da li ce fizicka konacnost dati pravi odgovor? Ili ce i dalje duh nemirni, sa slutnjom, lebdeti i tragati za onim sto se resenjem zove? Progutajmo kamen zivota i sednimo tu kraj reke. Uhvatimo krajickom oka zrak sunca. Udahnimo duboko svezinu vazduha, procistimo misli i pustimo srce neka kuca u ritmu vecite ljubavi.

  Licidernsko srce na kanapu zablude visi beznadezno pozivajuci nemir kroz prizmu ogledala. Ukrasne secerleme zaokruzuju pricu bezumne pozude. Roze-plava apstrakcija je dobro umetnuta aplikacija za osecanja bez pokrica, koja razotkrivaju ironiju vecnosti. Miris andjela na usnama djavola odzvanja samiloscu. Unosne tackice za lepe mackice radjaju perlice plasticne rogobatno nizuci cari niskih strasti i sve prizemene slasti  pokazujuci svetu da ljubav cveta i kad ima i kad nema leta. A karte za sve letove su davno prodate. A mnogi to ne znaju i na mamac se isti iznova hvataju zeleci da riba velika zagrize i proguta varalicu sto nizvodno pluta, a koja je njena marsuta? Mozda voda, a mozda i vazduh? Vrag bi ga znao, sta se u glavama raznim desava i sta srca u sebi nose? Mozda srecu, a mozda i bol ili osvetu krutu, koja kao plamen lize zeleci da nestane kao oblizana paucina na zidovima vihora koji prelazeci preko zaledjenih vrhova doticu kosmos razuzdanosti. Eeeeeee…cemu zivot? Kada lazno sve je, a licidersko srce na dva dela razbijeno lezi.